Dragi Bože,
teško mi je Tvojom biti,
Tvojom se zvati.
Zbunjena sam…
Teško mi je pružiti Ti ruku,
prepustiti Ti puteve svoje,
da me kroz njih vodiš,
iako znam da bez Tebe
ni korak ne mogu napraviti.
Teško je,
iako znam da i
u takvim trenucima,
misliš na moje dobro…
Prožima me strah
iako znam da me
i nesavršenu voliš,
a očito i trebaš…
Zbunjena sam…
Osjećam da se sva težina
svijeta srušila na moja leđa,
ali i ona su oslabila,
kao i ruke i noge.
Znam…
Rekla sam Ti da me nosiš
kad ne budem mogla hodati
i hvala Ti što to činiš.
Znam…
Rekla sam Ti da budeš
strpljiv sa mnom i
hvala Ti što jesi.
Oprosti za trenutke kad to
zbog svoje slabosti ne osjećam
iako znam da i njih koristiš
za moje dobro…
Znam da si i u
njima sa mnom.
Stalno si sa mnom…
Možda ne osjećam
i ne mogu izgovoriti,
ali negdje duboko u sebi
znam da jesi i hvala Ti.
